Poznata je stvar da je najveće osiguranje da se nećete izgubiti u šumi, lokalni vodič, čovek koji poznaje svaku jarugu, svaki istureni znak na svom terenu. Negde tamo krajem maja, udruženje Gorun iz Ćuprije pravi gljivarsko druženje i izložbu gljiva u selu Paljane, na obodu Kučajskih planina. Kako sam najmanje boravio i istraživao istočnu Srbiju, to je bila sjajna prilika da ponovo posetim pomalo već znane terene. Gljivarenje je bilo zakazano za subotu, pa je to bio dan za pokret. Subotnje svitanje, gledam s prozora kišnu zavesu i reku koja zauzima ulicu. Pakujem se, kisnem. Ne dam se ja lako iznenaditi, bio sam u šumi i po gorem vremenu. Kupim Zvezdana i već smo na auto putu. Pljusak polako prelazi u kišu, pa u rosulju, odlično. Izlazimo u Ćupriji, pa preko mosta za Despotovac. Ubrzo desno za Ivankovac i evo naš cilj je sledeće selo, Paljane.

Zaustavljamo se pre reke, uzimamo opremu. Kiša sipi ali oblaci su nisko, gusti, debeli, svaki čas mogu da se provale. Navlačim gumenu jaknu. U njoj se ne pokisne ali po napornom terenu (u ovim godinama, svaki je) sav budem mokar iznutra. Bilo kako bilo, spremio sam se za gljivarenje po pljusku. Duboke čizme umesto cokula se podrazumevaju. Čekamo da se ljudi prikupe i posle nekog vremena, odlučih da povedem ekipu Kragujevčana (Vesna, Nenad, Zvezdan i ja), znanim putem, tu odmah iznad kuće prema lokalnom vrhu. Nisu svi još pristigli, cupkam, crvi me jedu, polazimo. Već posle prvih pedesetak metara, čeka nas raskršće šumskih puteva. Levim sam uvek do sada išao i poznajem ga. Baš u trenutku odluke levo ili desno, priključi nam se dečak iz sela, očigledno berač i pođe desnim putem. Kao hipnotisan, pođoh za njim, a za mnom i ostali. Što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Nadao sam se da to ne važi za izbor šumskog puta. Nad nama se odmah zatvori svod od visokih hrastova. Sa krošnji kaplje, iz neba curi, vazduh se cedi. Ispod nogu šljapka raskvašena zemlja. Put vodi uzbrdo i to je dobro, mada se ne sećam ovako guste šume na početku. Gde je ono šumsko dete da ga pitam, nestalo je. Ne znam zašto ali neko je izgleda planirao da krenemo desnim putem. 

Ubrzo shvatam da ovo nije taj put, nije sigurno. Međutim, rekao bih da idemo u istom smeru, hrastova šuma oko nas je sjajan teren, vidimo tragove berača, neodlučan nastavljam dalje. U potopljenoj šumi, poneka zeka, mlade lisičarke. Sve čekam da se pojavi put popreko, da pronađem onu moju stazu. Ulazimo u šumu crnog bora. Radi se o sađenoj šumi, stabla su u liniji, pa su takve i staze. Kao da je pita od šume isečena na komade, svi prolazi se seku pod pravim uglom. Nemam kamenčiće u džepu da obeležim put ali se tešim da još uvek znam da se vratim. Skretanja je do sada bilo četiri ili možda pet. Kako sam predočio grupi da ovo sigurno nije taj put i da sam pogrešio, sve više glasova je bilo za povratak. Uz to, u ovim borovima i nije bilo gljiva. Na kraju poslednje staze ugledah proširenje. Da odemo do čistine da vidimo, pa ako ne vidimo da se vratimo, predložih. Čistina pod visokom travom, prokisla, siva. Odjednom u ovoj nedođiji začuše se glasovi, sve bliže i jače. Iz obližnjeg šumarka izroniše Moma (Novi Sad) sa momcima iz Goruna. Drugim rečima, našim strahovima došao je kraj, neizvesnost i strepnja odlaze negde daleko, evo nama iskusnih i sigurnih vodiča.  

Razloga za povratak sada nije bilo, prepustili smo se domaćinima. Šumske staze kroz ove borove bejahu kao lavirint od žive ograde. U momentu sam zaboravio kako da se vratimo, jer tu je spasenje. Kao guske u magli, krenusmo u koloni za vođom. Idemo levo, pa desno kroz visoku travu. Nailazimo na nekakvo imanje sa kućom u sredini. Nema nikog ali naš vodič, kako reče, odlično poznaje ovo mesto. Evo jasne tačke da nam kaže gde smo. Ponovo gospodarimo vremenom i prostorom. Tu su i mape, pozicioniranje, mobilni telefoni. Mesto pokazuje da smo usred ničega, daleko od svakog ucrtanog puta. Dodatno naoštreni, obodreni, krećemo dalje, kroz rastinjem poluzatvorene prolaze, pratimo predvodnika. Voda se sliva odozgo, s boka, odozdo, u stvari, sve je voda. Umesto očekivane uzbrdice, jer naš cilj je kuća u planini, put polako vuče naniže. Malo mi je čudna ova nizbrdica, pitam ja. Sve je pod kontrolom, reče vodič i mi nastavismo pešačenje, koje se već poprilično odužilo. Gljiva ima, poneka. Posle debele kilometraže, vođa zastade pored jednog šumskog putokaza (prvi i poslednji putokaz u ovoj šumetini).